На ушћу Језаве у Дунав, на стратешки важном положају, Ђурађ Бранковић је изградио Смедерево, последњу престоницу средњовековне српске државе. Попут Цариграда и Смедерево је имало облик троугла, са две стране оивичено водом, па га отуда и зову „водени град“. Да је деспот Ђурађ градитељ Смедерева и да су радови на утврђеномдвору завршени 1430.године записано је на једној од кула „У Христа Бога благоверни деспот Ђурађ господар Србљем и Поморју зетском, заповешћу његовом сазидаовај град године 6938.“Ктиторски натпис је изведен црвеном опеком у два реда, а крст изнад натписа је важно сведочанствода је Смедерево било хришћански град.За непуне две године подигнут је добро утврђени двор или Мали град, а у нареднихдевет година сазидан је Велики град који никада до краја није завршен.Како је записао Грк Теодор Спандуђин, тврђава је подигнута уз благослов византијског цара и уз одобрење турског султана Мурата II, а византијски хроничар Дука каже да је султан допустио градњу тек пошто му је Ђурађ обећао кћер Мару за жену“. Шта је истина са сигурношћу не знамо, јер извори о зидању Смедерева углавном ћуте.

Зидање града је за 15.век био велики градитељски подухват. Цела земља деспота Ђурђа је у време зидања престонице била дигнута на ноге, а најтежи послови су пали на плећа народа који је за своју патњу морао некога да окриви. Главни „кривци“ били су неимари: Грк Георгије Кантакузин и његова сестрадеспотица Јерина, жена Ђурђа Бранковића, која је за српски народ постала оличење сваког зла, па су је зато и прозвали проклета Јерина.За зидање грандиозне престонице трагало се за каменом који је довлачен са Рама, али су послужили и надгробни споменици са старих античких локалитета попут Винцеје, Монт Аеруса, Маргума и Виминацијума. И данас се виде римски споменици узидани у бедеме и куле Смедеревске тврђаве.

Смедерево се састоји од Малог и Великог града. Град је био политичко и привредно средиште српске деспотовине у коме су били смештени државни органи, двор, седиште митрополије, војна посада, племство, државни чиновници, странци, послуга. На самом улазу у двор деспота Ђурђа, у једној специјалној ниши, налазила се скулптура римске богиње Вестекоја је била симбол домаћег огњишта и породичног живота. Међутим, скулптура је често билакаменована, јер је средњовековни човек у њој видео деспотицу Јерину. Мали град је рестауриран, његовим бедемима се може кретати,а куле су сачуване у пуној висини. И док је Мали град потпуно истражен, Велики градаи је само делимично археолошки истражен, па је још увек тешко говорити о томе како је изгледао.

У унутрашњости Великог града данас видимо откривене темеље дворске цркве, али још увек није пронађен велики катедрални храм, посвећен Благовестима. Претпоставља се да је та црква била задужбина деспота Ђурђа и да су у њој смештене мошти апостола и јеванђелисте Лукекоје су из грчког града Рогоса пренете у Смедерево, као свети заштитник града до његове коначне пропасти. Да ли се у њој налази и гроб деспота Ђурђа није познато.

Унутар замка или Малог града је био смештен двор са салом за аудијенцију. О раскоши деспотовог двора данассведоче пописи предмета који су давани у залог Дубровнику. Записано је да је деспот у власништву имао око 50 сребрних чаша, затим кондире, свећњаке и разне друге посуде. Деспот Ђурађ Бранковић се убраја у најбогатије владаре свога времена у чијем поседу су билимноги рудници у Србији и многа добра у Угарској. Важно ведочанство о његовом покретном богатству сачувано је у документу из 1439.који се чува у Дубровачком архиву. Реч је о врећама млетачких, турских и угарских дуката,некованог злата и сребра, златних и сребрних предмета. Иначе, новац који је ковао деспот Ђурађ Бранковић представља најразноврснији и најлепши новац који је један српски владар издавао после цара Душана. Новац је деспоту Ђурђу Бранковићу био потребан и за набавку оружја, опреме али и за плаћање најамничке војске.Смедерево је последње војно остварење српске војне архитектуре, најбоље и најсавршеније. Током владавине деспота Ђурђа град је два пута рушен и заузиман од стране непријатеља. Бранила га је војна посада опремљена најбољим наоружањем,чак и ватреним оружјем, пушкама и одбрамбеним топовима.

Моћни бедеми и куле Смедеревског града одолевали су честим нападима Османлија све до 20.јуна 1459.када га је турска војска коначно заузела. Последња српска одбрана и последња српска престоница Смедерево је пало. Падом Смедерева престала је да постоји српска средњовековна држава, која је, само један век раније, достигла ранг царства и постала најмоћнија силау југоисточној Европи. На просторе Србије стигло је вишевековно ропство. Смедеревска тврђава је страдала и у новијој историји, у I i II светском рату. У 21.веку обнављају се њене капије, делови бедема и кула,али се још увек чека на велика истраживања Великог града која би могла да промене донекле створену слику о догађајима, људима и њиховом животуу средњовековној престоници Смедереву