На истакнутом узвишењу, на десној обали Дунава, изнад данашњег села Сланкамен, налазе се остаци средњовековне тврђаве која је подигнута на темељима римског каструма. Прву тврђаву су градили Византинци у 11. веку, али су је кроз историју освајали многи народи: Хуни, Готи, Гепиди, Авари, Бугари, Византинци, Угари, Турци. Сланкамен су крајем 12. века од Византинаца преузели Угaри, почетком 14. века добија статус и привилегије краљевског града, а у 15. веку је био у поседу српског деспота Ђурђа Бранковића. Како је записано у изворима деспот Ђурађ је од краља Жигмунда Луксембуршког на управу добио “тврди град“. За деспотово време тврђава је била и веома значајан духовни центар у коме је била развијена преписивачка делатност.

Због значајног положаја који контролише пловидбу на Дунаву, као и ушће Тисе, Сланкамен је у 15. и почетком 16. века био важна тачка у одбрамбеном систему јужне Угарске и најважнији шајкашки центар на Дунаву. У 16. веку у Сланкамену је постојало градилиште за израду шајки,а историјски извори кажу да их је у самом месту било око 500. Шајке су лаки и брзи дрвени бродови који су за кретање користили весла или једра. Биле су веома окретне, имале су топ на врху и користиле су се и за напад и за одбрану. Колико је Сланкамен биостратешки значајно место говори и податак да су се у њему окупљале војска и шајкашка флота за одбрану Београда још 1456. године. Непосредно пре турског заузимања Београда 1521. утврђење је било под директном управом угарског краља. Међутим,због неисплаћених плата и напуштања службе шајкаша, дошло је до слабљења угарске војске. Град је пао,скоро без борбе, 1521. године. У годинама након одлучујуће Мохачке битке 1526. године велики део Угарске улази у састав Османске империје и остаје у њој наредних 175 година. Пошто више није био гранична тврђава Сланкамен губи свој војни значај и постаје турска касаба. У Горњем граду борави муслиманска посада, а у доњем граду цвета трговина, виноградарство, рибарство и занатство. У периоду под Турцима, тврђава је била део сремског санџака и седиште нахије.

Током Великог Бечког рата, када су Хабзбурзи успели да победе Османлије и загосподаре овим простором, у околини Сланкамена, 1691. године, одиграла се једна од одлучујућих битака. На брду Михаљевац сукобиле су се две војске: хришћанска и исламска. На страни хришћана борило се 6000 српских пешадинаца. Турци су претрпели тежак пораз и уз друге велике територије изгубили су и Сланкамен. У част победе хришћанске војске подигнут је споменик висок 16м, на чијем постаменту су уклесани стихови Јована Јовановића Змаја „И хвала и слава јунацима врлим, падом уздигнутим смрћу неумрлим“. Свечаност откривања споменика увеличана је наступом хора којим је дириговао Стеван Мокрањац, кога је за ту прилику 1892. године из Београда послала Влада краљевине Србије. Од некадашње славе и моћног утврђења на Дунаву, данас је остало видљиво тек неколико зидова, а није нам остало ни превише детаљних описа како је град заправо изгледао.Разрушени средњовековни Сланкамен је приказан на Марсиљијевом акварелу с краја 17.века на коме видимо рушевине какве и данас постоје . На акварелу се уочава 11 објеката унутар тврђаве, као и две веће и две мање капије. Турски шпијунски цртеж Сланкамена из 1492.године такође показује тврђаву и то са пет кула: две улазне куле,затим две у Горњем граду и једну полукружну кулу.

Тврђава је класична средњовековна фортификација која се састоји од утврђеног Горњег и Доњег града и намењена је, пре свега, за одбрану од хладног оружја.Сланкамен се први пут помиње 1072. године под именомКаструм Заланкемен. Из писаних извора сазнајемо да је био веома важно трговачко место, у којем се још од римског периода трговало сољу, по чему је ,како се сматра, место и добило име. Неки истраживачи сматрају да је у месту било стовариште камене соли која је бродовима стизала са Карпата, а онда се одатле копненим путем разносила по Срему.