На једном од обронака Фрушке горе, на стени која се издиже четрдесетак метара над површином Дунава, смештена је Петроварадинска тврђава, најочуванији војни бастион на целоме току реке коју зову и Неосвојива тврђава или Гибралтар на Дунаву. Тврђава се налази на високој стени, на стратешки важном месту где су се укрштале главне европске саобраћајнице: Дунав и Цариградски друм који је водио од Беча према Цариграду. Живот на петроварaдинској стени је започео још у праисторији, а настављен је у каснијим епохама. На том простору живели су Келти, Римљани, Источни Готи, Гепиди, Авари, Бугари, Византинци, Турци, Аустријанци, Срби. Турци ће у Петроварадину остати век и по, све до 1691.године када тај простор освајају Аустријанци и почињу да граде тврђаву какву данас видимо.

Остало је забележено да се највећа битка одиграла у близини тврђаве 1716.године под именом Петроварадинска битка. Турска војска којом је управљао Давид Али-паша, била је поражена од војске принца Еугена Савојског. Велика победа аустријске војске је Савојском отворила пут за даље освајање Темишвара, Београда и Србије, а османска царевина је након пораза била приморана да са Хабзбуршком монархијом потпише мир у Пожаревцу 1718.године. После овог догађаја Турци се више никада нису вратили на подручје северно од Саве и Дунава. Данас, на месту где је аустријска војска извојевала победу, постављен је споменик као трајно сећање на велики догађај.

Изградњу Петроварадинске тврђаве, ремек-дела оновремене ратне архитектуре, започели су Аустријанци 1692.године на месту на коме је касније подигнут Леополдов бастион. Када је коначно тврђава изграђена, била је једна од најјачих и највећих у Европи, са 400 топова, 12.000 пушкарница и 16км подземних ходника и галерија у које је могло да се смести 30.000 људи. Први план Петроварадинске тврђаве је урадио пуковник Матијас Кајзерсфелд док је други, делимично измењени нацрт, израдио гроф Луиђи Марсиљи и то по узору на планове француског инжењера Себастијана Вобана. Оригинални планови тврђаве чувају се у Бечком архиву, али их у електронском облику поседује и Историјски архив града Новог Сада. Петроварадинска тврђава се састоји из Горње и Доње тврђаве, дворожног бастиона Хорнверка, два спољна или острвска утврђења уз реку и Мостобрана на супротној обали који више не постоји. На самој тврђави налазе се бројни објекти: павиљони, барутане, магацини, касарне, торањ са сатом и велики ратни бунар. До бунара се стиже кроз зграду Музеја града Новог Сада која је некада била зграда топовњаче. Посебно атрактивне и занимљиве су подземне галерије и ходници -лагуми. Мали део подземних лагума о којима брине Музеј града Новог Сада је осветљен и уређен за посетиоце, али су највећа загонетка још неистражени и тешко доступни делови подземља у Хорнверку. И док је Горња тврђава смештена на стени, окружена унутрашњим бедемима и сувим рововима, Доња тврђава је подграђе или Петроварадин, јединствен барокни градић, изузетне лепоте. Петроварадин је некада био урбано цивилно насеље са сакралним објектима, војном болницом и казаматима који чувају приче о времену када су у њима били познати заточеници: вожд Карађорђе, Јосип Броз Тито, Антун Густав Матош, Васа Пелагић…

Од када је изграђена у 17. веку, Петроварадинска тврђава никада није рушена и није страдала. У 1. и 2. српском устанку била је подршка Карађорђевим устаницима у слању оружја: топова, барута и олова. У 1. светском рату  тврђава је била велики магацин и центар за скупљање војске и њеног слања у Србију, а у време Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца прешла је у руке српске војске. Током 2. светског рата је била под хрватским усташама и немачким нацистима све до краја рата и капитулације.  Након 1948. тврђава престаје да буде војни објекат и проглашава се за културно добро. У другој половини 20. века тврђава је културно-историјски споменик, седиште установа културе, институција образовања, академије уметности и хотелско-туристичких-угоститељских објеката као изузетно важна туристичка дестинација, шеталиште, излетиште Новосађана и читавог региона. у летњим месецима тврђава живи кроз различите фестивале уличних свирача, а као посебно место на европској мапи културе препознаје се по највећем музичком фестивалу у овом делу Европе, по Егзиту. Поред Егзита симбол тврђаве је и чувени Пијани

.